Одлазак Александра Вучића у Сребреницу и резолуција коју је
предложила Велика Британија, имаће несагледиве реперкусије по српски
народ и државу. Варају се сви они који мисле, да је то само једна
«обична» антисрпска резолуција на које смо се већ наквикли. Одавно је
познато шта нам мисле Енглези. Свој однос према Србији, обично исказују
увијено, у рукавицама. Данас више немају потребе за тим, иду брутално
без увијања. Слично је било и 1914.године, када је један британски
парламентарац предлагао, «Србију треба извући на сред океана и потопити
је».
Али то што Енглези раде , није наш највећи проблем. Наш
највећи проблем су они који су на челу Србије и који пристају да играју
по енглеским нотама. Вучић увек пристаје на све. Пристаје на све што је
унапред дефинисано, док пред домаћом јавности глуми државника који води
тешке преговоре. Пристајање на све што се тражи, његова је једина
државна идеологија. Он нам редовно сервира наивну државничку утопију.
Србија се увлачи у игру, у којој два вука и једно јагње одлучују шта ће
бити за ручак, а одлука се доноси поштено, демократском већином. Његова
«Будућност у коју верујемо» , досеже само до наредног Бриселског
ултиматума.
Запад нас никада неће пустити да мирним путем
решавамо своје пробеме. Због тога непрестано производи сукобе у нашем
окружењу и то увек на нашу штету. На Балкану је најлакше изазвати мржњу
према Србији, и то малим средствима. Западна пропаганда непрестано
опомиње наше суседе:«Срби – то су Варвари на кућном прагу». Зато сваки
сусед Србије одговара западу, самим тим што није Србија. Нити је било
нити ће бити режима и поретка у Србији, који ово може променити.
Основна логика говори да је немогуће живети боље и безбедније путем
уступака. Србији су потребни успеси а не уступци. Сви сукоби, а поготово
они на Балкану, су фронтални сукоби, а то значи да увек губи онај ко
први попусти. Да би се поступало разумно, није довољно имати само разум,
говорио је Достојевски.
Историја је показала да државе и народи
нестају са лица земље, не због недостатка материјалних, већ због
недостатка духовних вредности. Римско царство је пало у руке Варвара,
управо из ових разлога. Таква судбина чека и Европу. То је и наш највећи
проблем. Што је некада представљало светињу, данас представља млаћење
празне сламе. Иако је могуће обманути и човека највиших моралних
квалитета , само су људи од части, велики људи и људи за велика дела.
Човек скромног размишљања, може дубити на глави, али неће успети да
помери границе свога погледа на свет.
Не треба нам политика
која се распада већ на нивоу теоријских разматрања. Државничка политика
мора бити логички утемељена, мора указивати на кључне тачке и мора
бити препознатљива свима. То је као са авионом. Принцип подизања авиона у
ваздух, заснива се на прорачунима, а не на лепој причи конструктора.
Немогуће је истовремено ићи и левом и десном страном пута. Наша држава
је угрожена. Дошло је време да је спасавамо. Непријатељ и даље жели, не
само да пролива нашу крв, он сада жели и да је пије. Не смемо му то
дозволити. «Крв је љуцка рана наопака».
Нема коментара:
Постави коментар